Da se predstavim!!!

Zdravo fino društvo!

Živim u Podgorici, zovem se Dragan Božović i imam 38 godina (mada bi bilo ljepše reći dvadeset osamnaest). Od malena sam volio bube, mada nisam mnogo znao o njima, recimo nisam ni znao šta je to vodeno ili vazdušno hlađenje. Sviđao mi se njihov jedinstven oblik. Kad sam kao srednjoškolac ponekad išao u školu u Bar stopom (tada sam živio u Sutomoru), jako sam želio da mi bar jednom stane buba. Tada ih je bilo još dosta na cestama. Međutim, želja mi se tokom školovanja nije ispunila, pa mi je buba ostala nešto mistično.

Vlasnik jednog primjerka bube sam postao tek prošle godine u ljeto, i to neočekivano. Naime, ponekad sam sa radnicima sa posla sjedio u malom klubu penzionera popularno nazvanom „kod babe“, a baba je vozila jednu finu crvenu bubu. Više puta sam je u šali pitao bi li mi je prodala, ali ona nije htjela ni da čuje. Inače, baba je pravi laf. Ja i nisam bio baš čest gost, ali me baba zavoljela. Jedne jako tople julske večeri čujem ja neke kako pitaju babu „kako služi auto?“ – okrenem se, a tamo nešto malo, vodom hlađeno... Odmah mi se upali lampica i upitah „baba, a đe je buba“? Ona mi odgovori da ima drugo auto i da će bubu dati u „Tender oglase“. „Nema potrebe, baba“ – odgovorih, „ja je kupujem na neviđeno“. „Evo ruka“ – ona odgovori, i zaključismo posao. Poslije nekoliko dana ona doveze bubu pred kafanu, a ja ženu nekako ubijedih da se oprostimo od 400 evra (a kući sitna djeca...).

Od tog momenta sam prosto lud za bubama. Porodicu vozim svojom Astrom karavan, a buba mi je „paradno“ auto. Kad dođem sa posla, prosto uživam kad prođem pored nje na parkingu, iako je ponekad ne upalim po nedjelju dana. Buba je sarajevska, 1200j, 1975. godište, i nakon kupovine sam shvatio da nije baš tako dobra kako mi je izgledala, ali je prilično OK. Zadnjih 7-8 godina je vožena samo od kuće do kafane i nazad – oko 3 km u oba smjera. Limarija nigdje nije trula (samo pod na jednom mjestu) a motor baš fino štekće i nema aksijalni zazor. Odlučio sam da je ne „budžim“ već da sve na njoj bude autentično. Nakon nekoliko mjeseci put me nanio u BG u Sarajevsku ulicu, pa sam kupio rotkapne, žmigavce (nije ih ni imala), zadnje štopove (stari su bili neugledni i različiti), kilometar sajlu, sajlu ručne kočnice, sve sijalice itd. Kasnije sam kupio i nove pragove, gumirane. Ponešto je montirao majstor Boro Prevarant (sajle) a ostalo ja uz pomoć pojedinih kolega sa posla. Sredili smo elektriku (radila je tek po neka sijalica). Onda sam upoznao jedinog pravog majstora za bube u Podgorici, čika Milorada Vekovića iz Maslina (dio Podgorice). On ima više starih buba u dvorištu, pa smo sa njih očerupali bravu za paljenje (jedva sam dočekao da uklonim kombinaciju prekidač-taster koju je neko natakario na mjestu predviđenom za radio), kilometar sat za rezervne dijelove, znak „1200“ (on je imao samo njega, a ja samo „J“ pa sam kompletirao), ablender (stari nije radio), ručicu desnog leptir stakla... Sad je buba skoro kompletna, novi brisači su baš na putu BG-PG, i još mi jedino nedostaju sjedišta (zadnje se raspalo a naprijed su od nekog golfa, takođe loša) i Blaupunkt-ov radio sa hromiranim detaljima (stavio sam neki drugi takođe jako stari). Mislio sam da nađem novija sjedišta takođe od golfa, ali me jedan Ratko (vlasnik savršeno očuvane njemačke bube 1200) tako naložio sa punjenjem od „neke afričke trave od koje se ne znoje leđa i nema umora pri vožnji“ da ipak tragam za autentičnim sjedištima.

Da, na bubu je neko bio postavio karburator od zastave (!) i čak provukao sajlu za sauh u kabinu, ali sam tu sajlu uklonio a pravi karburator (našao sam ga ispod haube) dao Ratku koji je obećao da ga sredi.

Kilometar sat sam rastavio i našao slomljeni zupčanik zbog kojeg se nije okretalo brojač, zalijepio zupčanik, podmazao mehanizam Wurth-ovim sprejem i vratio kilometražu na nulu – kad je već brojač godinama stajao, bar da znam koliko sam ja prešao. Ako nekome koristi informacija, 40000 km sam premotao za oko tri sata tako što sam skinuo zupčanike, stavio gumicu za tegle na osovinicu brojača a drugi kraj gumice na točak sinovog traktora-igračke, i dobio savršen prenosnik bez bočnih sila.

Limarija je u pristojnom stanju i ne žuri mi se da je radim (a i brak želim da očuvam...). Fabrički je bila žuta pa je nekad prefarbana u crveno. Možda je to i očuvalo limariju, pored činjenice da se u Podgorici so sipa jednom u 5 godina.

E sad... tek sam zadnjih mjeseci ukapirao šta su splitovi, ovali, njemice, sarajke... Shvatio sam da je Njemačka buba puno ljepša, naročito detalji kao poklopac kasete, uski zadnji štopovi i one rešetkice za hlađenje točkova kod prednjeg branika. A tek kad sam vidio jednu bubu iz kasnih pedesetih ili ranih šezdesetih (nije oval), one njene neobične branike, izduženi zadnji kraj, džepovi na vratima, i detalj na koji sam prosto odlijepio – malčice elipsasti farovi nagnuti unazad!!! Joj!!! Sad sam tek beznadežno zaljubljen u bube.

Naravno, zadovoljan sam i ovom malo mladom i skromnom TAS-ovom, ali već razmišljam i o jednom njemačkom primjerku – ako Bog da zdravlja i viška para. (Neki dan nađoh na internetu strašan oval u Leskovcu, 1955.g. čini mi se, za 2000 evra). A na mobile.de ima svega.

Pa, možda se nekad vidimo na nekom skupu. Kad skupim pare za registraciju!

Veliki pozdrav za sve od istinskog poštovaoca!!!

wooooaaahhh ... ovo ja zovem predstavljanjne


dobrodosao!

Lepa prica
Dobrodosao ovde

Pozdrav i dobro nam došao!

Citat :

Kilometar sat sam rastavio i našao slomljeni zupčanik zbog kojeg se nije okretalo brojač, zalijepio zupčanik, podmazao mehanizam Wurth-ovim sprejem i vratio kilometražu na nulu – kad je već brojač godinama stajao, bar da znam koliko sam ja prešao. Ako nekome koristi informacija, 40000 km sam premotao za oko tri sata tako što sam skinuo zupčanike, stavio gumicu za tegle na osovinicu brojača a drugi kraj gumice na točak sinovog traktora-igračke, i dobio savršen prenosnik bez bočnih sila.

I ja sam premotao sat na 0. Sledeći put umesto motanja možeš da izbiješ na stranu osovinicu i da namestiš brojeve kako ti odgovara, doduše malo je zeznuto vratiti da sve upadne na mesto ali sigurno ne traje 3 sata.

Svaka čast za priču! obzirom da sveke godine prođem kroz Podgoricu na putu ka moru, volio bih da se i lično upoznamo!

Dobrodosao!

Dobrodosao!!!

Veliki pozdrav u Podgoricu iz Maribora i baš sam se fino osječao čitajući tvoj esej!

Dobro dosao .

POZDRAV...

Pozdravw!
Nešto razmišljam....koliko buba ima u Podgorici, možda vam je vreme da se malo bolje organizujete?

dobro dosao
lepa prica

Rešetkice na prednjim krilima služile su za sirenu koja je stajala ispod levog fara, ispod krila. Ne znam da li je bilo modela sa dve sirene, ali je većina modela imala dve rešetkice (možda radi simetrije).

PozdraVW

nikad bolje predstavljane, uzivao sam citajuci, a sto se tice buba i sam se patim sa jednom sarajkom, u septembru ce nam biti "godisnjica", a jos je nisam sastavio, mislim da svako treba bas od njih da krene, nema veze sto je mlada, buba je buba, ali ni sam nisam odoleo jednom sparu pa te potpuno razumem....

Pozdrav i dobrodosao!

Pozdravw

Pozdravw i dobrodosao!



Eh kad bi bila i neka "fotka" !

Dobro nam dosao

pozzzzdrav

bubamara ::

Pozdravw!
Nešto razmišljam....koliko buba ima u Podgorici, možda vam je vreme da se malo bolje organizujete?

Kod nas će to malo teže ići, jer bi se udruženje odmah podijelilo na 2 dijela...

Dragan bb ::

bubamara ::

Pozdravw!
Nešto razmišljam....koliko buba ima u Podgorici, možda vam je vreme da se malo bolje organizujete?

Kod nas će to malo teže ići, jer bi se udruženje odmah podijelilo na 2 dijela...

jos i bolje imacete dve bubijade...